Inovacije novog doba omogućavaju nam da premostimo jaz između stvarnog i imaginarnog, prošlosti i sadašnjosti, da pomerimo granice stvaralaštva i povežemo se u mogućnostima veštačke inteligencije.
Deep Nostalgia, na primer, vraća emociju u porodične albume i ostavlja prostor za samo našu umetnost. Zamislite da vidite svoju prababu kako trepće ili se osmehuje na fotografiji staroj 100 godina – trenutak koji premošćuje vekove i ostavlja jedan zaključak: iako AI može generisati umetnost, ljudska ideja i emocija ostaju ključni faktor u definisanju umetničkog izraza. To razgraničava dilemu o tome ko je u stvari umetnik – mi ili mašina.
Tehnološke promene koje su pristigle s pojavom veštačke inteligencije (AI) nadilaze naše postavljene stvaralačke granice, dok istovremeno transformišu način na koji kreiramo vizuelne identitete i doživljavamo umetnost.
Alati kao što su Google Arts & Culture, Deep Nostalgia ili 4D projekcije nam, u jednu ruku, vraćaju davnu prošlost u budućnost, čineći je skoro pa opipljivom. Tako postavljamo temelje za bezgraničnu kreativnost koju ispunjavaju mašine, za koje nije upitno šta sve mogu pretvoriti u stvarnost. Pitanje je, dokle to može ići…
Umetnost je živa
Umetnost je nesumnjivo živa. Nekad u očima, nekad u srcima, nekad u rukama. Sada je živa na sve načine, jer je veštačka inteligencija postala ključna komponenta modernog društva – od svakodnevnih zadataka u kojima dominira prepoznavanje govora i slika, do sofisticiranih projekata koji uključuju buđenje velike svetske baštine umetnosti, pa i istorijskih trenutaka.
Na granici gde se susreću kreativnost i tehnologija nastaje ono što ljudski um (možda) nije mogao pojmiti. Sposobnost AI-ja da oživi arhivske fotografije, istorijska bogatstva u umetničkim slikama ili čak dela izgubljena u vremenu, približava nas prošlosti na potpuno novi način.
Skoro pa je bilo nezamislivo videti slavnu sliku Mona Lize koja otvara oči, osmjehuje se, ili kako slavni pronalazač kao što je Nikola Tesla govori o svojim dostignućima u trenutnom dobu, čineći istoriju ponovo dostupnom, a povezujući nas sa prošlošću, ostavljajući inspiraciju za mogućnosti koje dolaze u budućnosti.
Kako AI mijenja umetnost?
Ne menja je, u stvari je samo unapređuje i prilagođava modernom dobu. Umetnost je oduvek bila ogledalo društva, dok danas to ogledalo postaje interaktivno zahvaljujući alatima koji bude maštu i čine da se gubimo u poimanju stvarnosti i istine. Posetilac može „prisustvovati“ Teslinom predavanju, „poslušati“ Betovenovu kompoziciju iz prve ruke ili „vidjeti”“ Van Gogovu sliku u procesu nastajanja. Na ovaj način živimo istorijsku umetnost u ovom trenutku.
Primer ovogodišnjeg Dana Telekoma Srpske, simbolično nazvanog „Veliki smo, jer stojimo na ramenima velikana“, savršeno ilustruje kako moderna tehnologija može povezati prošlost i sadašnjost. Događaj održan u Banjaluci bio je prožet inspiracijom iz naše bogate istorije i posvećen sećanju na velike umove poput Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Ive Andrića, Petra Kočića i mnogih drugih, čiji su doprinosi oblikovali svet kakav danas poznajemo.
Posebna atrakcija bila je prezentacija umetničkih dela, gde je AI „udahnuo život“ slikama velikih umjetnika poput Milene Pavlović Barili, Nadežde Petrović, Paje Jovanovića, Save Šumanovića i Uroša Predića, predstavljajući omaž velikanima, ali i snagu tehnologije u očuvanju sećanja i kreiranja nove perspektive za budućnost.
Takva kulturno-tehnološka magija je pre nekoliko godina prenesena i kroz 4D projekciju na fasadi Kulturnog centra Banski dvor, što je podrazumevalo oživljavanje lika i dela velikana Nikole Tesle.
Ovi alati omogućavaju oživljavanje umetničkih dela, stvaranje novih formi izražavanja i rekonstrukciju istorijskih ličnosti. Napredak u tehnologijama poput deepfake-a, generativnih neuronskih mreža (GAN) i 4D projekcija transformiše način na koji doživljavamo umetnost i istoriju. Inovacije novog doba omogućavaju nam da premostimo jaz između stvarnog i imaginarnog, prošlosti i sadašnjosti, da pomerimo granice stvaralaštva i povežemo se u mogućnostima veštačke inteligencije.
Gde završava umetnost, a počinje manipulacija?
Tehnologija deepfake koristi složene algoritme za analizu postojećih video i audio zapisa kako bi generisala realistične simulacije pokreta i govora. U kontekstu umetnosti, ovo otvara vrata za stvaranje animiranih portreta poznatih ličnosti, oživljavanje likova iz prošlosti ili čak interaktivne eksponate u muzejima.
Umetnost je uvek balansirala između fikcije i stvarnosti, ali tehnologije poput AI-ja zamagljuju tu granicu. Umetnici imaju slobodu da eksperimentišu, ali mi smo ti koji određuju kada u umetničkom izrazu može postojati opasnost od zloupotrebe stvarnosti.
Primer je Salvador Dalí Museum na Floridi, gde posetioci mogu razgovarati sa oživljenim Dalijem. Njegovo lice, glas i pokreti rekreirani su pomoću AI-ja, omogućavajući posetiocima da „intervjuišu“ genija nadrealizma.
Ipak, uz ovu tehnologiju dolazi i etička dilema – gde je granica između umetničkog izraza i potencijalne manipulacije stvarnošću? Odgovor je skoro pa očigledan: kada publika zna da je određeni sadržaj rezultat AI-ja ili deepfake-a, percipira ga kroz prizmu umetničkog izraza, a ne autentičnosti. Ako je jasno da je hologramski Dali rezultat AI rekreacije, posetioci će ga doživeti kao umetničku interpretaciju, a ne kao stvarni govor slavnog slikara.
Primer moguće zablude je AI rekreacija glasa Entonija Burdena u dokumentarcu „Roadrunner“, koja je izazvala kontroverze, jer publika nije bila svesna da se radi o generisanom zvuku.
Srce AI kreativnosti
GAN tehnologije (Generative Adversarial Networks) stoje iza većine modernih AI umetničkih projekata. One funkcionišu tako što dve neuronske mreže sarađuju – jedna generiše sadržaj, dok druga procenjuje njegovu autentičnost.
Rezultat? Impresivni vizuelni i audio materijali koji mogu replicirati, ali i nadmašiti ljudsku kreativnost.
Primeri ovakvih inovacija su projekti koji oživljavaju portrete iz klasičnih umetničkih dela. Google Arts & Culture, na primer, koristi GAN kako bi poznata umetnička dela doslovno „pokrenuo“. Tako Mona Liza može trepnuti, nasmejati se i čak „ispričati“ priču iza svog portreta. Kreira potpuno originalna umjetnička dela kroz AI Art Generator, ali kada na kraju shvatimo da je reč o mašini, na red dolazi činjenica da ni ovaj alat nije savršen i da ima svoja tehnička ograničenja.
Umjetnost se „demokratizuje“
Korišćenje AI-ja u umetnosti menja naš pogled na kreativni proces. Gde je ranije umetnost bila rezultat ljudskog talenta i vizije, danas postaje interakcija između ljudi i mašina. AI nije samo alat za rekonstrukciju; on je i sam kreator. Generativna umetnost sve više osvaja galerije širom sveta, postavljajući pitanje – može li mašina biti umetnik ili može li se svako ko koristi mašinu nazvati umetnikom?
Google Arts & Culture, oslanjajući se na AI, može istražiti muzeje celog sveta ili transformisati bilo čije lične fotografije u stilove klasičnih majstora poput Van Goga ili Monea. Granice ne postoje u umetnosti i ljubavi prema njoj.
AI nam omogućava ne samo da očuvamo pravi pojam umetnosti kroz istoriju, već i da je preoblikujemo na savremene, dinamične načine. Svaki portret koji nije više statičan, svaki glas istorijski velike ličnosti koji čujemo u današnjici, podseća nas da su granice ipak u ljudskoj mašti, koja nema granice. Dela tako postaju remek-dela.
Šta biste vi rekli istoriji i njenim velikim ličnostima – a šta bi ona rekla vama? Recimo to ovako: nepogrešivo je živjeti u stvarnosti koja nudi ogromne mogućnosti i koristiti savremene alate koji, vođeni ljudskim idejama, mogu učiniti da, iako nismo Nikola Tesla, možemo biti veliki.
Preuzeto iz m:agazina – m:tel.ba