3. decembar – Međunarodni dan osoba sa invaliditetima
Akušersko nasilje je globalni fenomen sa dugotrajnom istorijom, maskiran ideologijom nužnosti žrtvovanja pojedinke za veće društveno dobro. Ženska iskustva trudnoće i porođaja oblikovana su državnom, religijskom i medicinskom dogmom koja je manipulativna, kontrolišuća i represivna. U svojoj suštini, akušersko nasilje je u službi održavanja i pojačavanja različitih oblika društvene i političke diskriminacije, ugnjetavanja i isključivanja.
Akušersko nasilje ima mnoštvo oblika: fizičko i verbalno zlostavljanje, sprovođenje medicinskih intervencija bez informisanog pristanka, medicinska nega bez poštovanja poverljivosti, ugrožavanje dostojanstva žene, uskraćivanje medicinskih usluga, neosnovano zadržavanje u zdravstvenoj ustanovi, razdvajanje majke od bebe, rutinske epiziotomije, prisiljavanje žene da rađa ležeći, nepotrebno dodirivanje pre ili tokom porođaja…
U velikoj meri, akušersko nasilje je normalizovano, ali poslednjih godina žene progovaraju o svojim iskustvima. U tom talasu sve masovnijeg razotkrivanja nasilnih praksi, iskustva žena s invaliditetom ostaju nevidljiva.
Jedan od oblika akušerskog nasilja kom su kroz istoriju u velikoj meri podvrgavane upravo žene s invaliditetom je prisilna sterilizacija. Prisilna sterilizacija je zločin, ne samo kao praksa eugeničke politike II svetskog rata, nego legalan zločin mnogih takozvanih modernih demokratskih društava. Sprovodi se na različite načine: prinudna kontracepcija, suzbijanje menstruacije, prinudni abortusi.
Odluka žene da zatrudni i rađa obično se ne preispituje, nego su na meti društvene osude žene koje ne biraju majčinsku ulogu. Preispituje se mentalno zdravlje žene koja ne želi dete; preispituje se ženina odluka da prekine trudnoću; preispituje se pravo na legalan abortus – ako govorimo o ženama opšte populacije. Iskustva žena s invaliditetom pokazuju suprotno: preispituje se njihova odluka da postanu majke, a odluka o prekidu trudnoće smatra se zdravorazumskom. Ukoliko takva odluka kod nje ne postoji, ceo sistem je usmeren da je iznudi, jer prema merilima državno-medicinske dogme: abortus je najpovoljniji ishod trudnoće za ženu s invaliditetom. Prisilna sterilizacija nije stvar prošlosti, ideologija eugenike je jezgro sveprisutnog akušerskog nasilja prema ženama s invaliditetom.
Svedočanstva koja to potkrepljuju deo su istraživačkog korpusa Organizacije za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA, koja petnaest godina radi na unapređivanju seksualnih i reproduktivnih prava i zdravlja žena s invaliditetom i prevenciji rodno zasnovanog nasilja. Autentična iskustva žena prikupljena su putem fokus grupa, intervjua, anketa, kao i u putem pružanja direktne savetodavne podrške ženama sa iskustvom nasilja i diskriminacije. Ovo su njihovi glasovi.
U iskustvima žena s invaliditetom trudnoća se obezvređuje, izaziva sablazan i osudu lekara, proglašava se za grešku, iz ejbilističkog predubeđenja da žena s invaliditetom nije seksualno biće, da nema pravo da rađa, da je gotovo izvesno da će roditi dete s invaliditetom (čak i kada njeno stanje nije nasledno) i da dete s invaliditetom nema pravo na život. – Kako se to desilo? Kako si uopšte mogla da ostaneš trudna? U tvom stanju? O čemu si mislila? To su samo neka od pitanja kojima ginekolozi dočekuju trudnoću žene s invaliditetom. Umesto adekvatnih informacija, medicinske nege i podrške, žena s invaliditetom izložena je osuđivanju i ponižavanju zbog same činjenice da je trudna, a lekari daju sebi za pravo da donose odluke umesto nje, unapred procenjujući ko ima pravo na rađanje i život, a ko ne. Ukoliko žena sa invaliditetom na pregled dođe u pratnji, njeno prisustvo najčešće se u potpunosti negira, ona biva ignorisana kao da ne postoji, postoji samo njena trudnoća, proglašena za problem koji će neko drugi da reši, za njenu dobrobit i dobrobit nerođenog deteta.
– Bila sam sa mamom i doktorica se sve vreme obraćala njoj, kao da se ne radi o meni. Rekla je mojoj mami: – Ona će to da čisti, je l’ da? Mama je odgovorila: – Ma ona neće, ja joj baš kažem da treba, a ona baš neće.
– Otišla sam drugi put kod ginekologa i kad su me stavili na sto uradili su mi kiretažu. Ništa mi nije objašnjeno.
Invaliditet u lekarskoj vizuri ne samo da zamagljuje sve druge aspekte bića, nego zamagljuje i sâmo telo. Sa stanovišta medicine, invaliditet nije samo jedno od neutralnih ljudskih iskustava, jedan mogući izraz diverziteta, nego sveprožimajuća dijagnoza koja umanjuje ili neutrališe sve druge funkcije tela, naročito seksualne funkcije. Za većinu lekara, žena s invaliditetom nije žena, ona je dijagnoza.
– Jednostavno te ne poštuju kao ljudsko biće. Ti si cp. Nemaš ni ime, ni prezime, ti si cerebralka. Ti se zoveš dijagnoza, niko te ne oslovljava imenom, već cerebralka, u ženskom rodu.
U skladu s tim, sva iskustva koja su za druge žene uobičajena i nediskutabilna (brak, trudnoća, rađanje i materinstvo) u iskustvima žena s invaliditetom podložna su patologizaciji. Rodne uloge koje se nameću svim ženama i spektar usluga namenjen pružanju podrške pri ostvarivanju tih uloga, ženama s invaliditetom se negira i uskraćuje. Većina zdravstvenih usluga i ginekoloških ordinacija fizički je nepristupačna ženama s invaliditetom, što daje jasnu poruku da one tamo nisu očekivane, niti poželjne. Ukoliko žena, oslanjajući se isključivo na lične resurse, prevaziđe fizičke barijere, to nije garancija da će joj ginekološke usluge biti pružene.
– U situaciji da krvarite, da vam nije dobro, da ste uplašeni za svoj život, da je to jedan veliki stepen stresa, gde vi čak ni ne morate da znate šta vam se dešava, vas nema ko da zbrine. Morate u svakom trenutku da ste potpuno svesni šta vam se dešava, da dajete uputstva kako da vas nameste, kako da vas podignu, šta da vam urade – podršku morate organizovati same. Uvek je trauma kad treba da idem kod ginekologa. Uvek postoji ta psihička priprema: s kim idem, kad stižem, ko će me podići na sto, ko mi skida pantalone ili šta ću obući da bi se za što kraću vremenski period skinula, ko će mi držati noge… I pored milion i jednog pitanja i milion i jedne pripreme, nikad ne bude baš glatko i po redu.
Odgovornost za uskraćivanje usluga prebacuje se na same žene, jer sistem podrške reproduktivnom zdravlju suštinski nije usmeren na potrebe žena, nego na održavanje patrijarhalne dogme koja kontroliše ženska tela i kontroliše rađanje. Umesto podrške, žene s invaliditetom bivaju usmeravane da same sebi uskraćuju svako iskustvo koje bi ih moglo suočiti sa neprijateljskim sistemom usluga. Da se suzdrže od toga da budu žene. Ili, kako bi to jedan ginekolog mudro sročio:
– Ako ne možete da sednete da vas pregledam, trebalo je da mislite o tome pre nego što ste izgubili nevinost.
Uprkos prividu navodnih seksualnih sloboda koje danas živimo, bavljenje reproduktivnim zdravljem usmereno je na eliminaciju bolesti i sposobnost prokreacije, a pitanja senzualnosti, osećaja zadovoljstva telom i unutar njega, seksualnog užitka i multiorgazmičnih svojstava žene sistem za zaštitu reproduktivnog zdravlja ne uzima u razmatranje. Ako žena već treba da rađa, najbolje je da to učini bez seksualnog iskustva. Pogotovo bez užitka.
U takozvanim modernim demokratskim društvima, dalo bi se pomisliti da medicinska i biblijska filozofija ne idu zajedno, ali one su najčešće isprepletene, naročito kad je reč o pitanjima ženskog zdravlja. Biblijski arhetip device koja rađa iznova se ukorenjuje i oživljava u porođajnim salama, gde ginekolozi i akušeri po pravilu suočavaju porodilje sa ovim nedostižnim idealom.
– Sad bi malo nežnije, a kad si dizala noge, kad ti je bilo lepo, onda se nisi bunila.
– Jako sam loše prošla na porođaju, mogla sam da dobijem sepsu. Doktorka je bila užasno neprijatna, čak me je i udarala, toliko da su mi noge i butine bile modre. Bila sam i krava i koza i kobila, jer, kad sam radila one stvari, bilo mi je okej, a sad kukam.
Porođajne sale su mesta na kojima se osnažuje profesionalna arogancija i demonstrira neprikosnovena muška moć. Iako je sposobnost rađanja urođeno žensko svojstvo, struka podrazumeva da žene nisu kompetentne da rađaju bez nasilnih medicinskih intervencija. Umesto da se porodilja podržava da aktivira i upotrebi prirodna svojstva svog tela, medicinski sistem je takav da u potpunosti otuđuje ženu od njene moći i nasilno preuzima njenu ulogu. Žene se ne porađaju, lekari to rade umesto njih i rade to zlostavljački. Motivišu ih uvredama, nipodaštavanjem i poniženjima, imaju apsolutnu kontrolu nad njihovim telima i porođajnim procesima, a jedino što porodilje mogu da urade je da im se povinuju, da pretrpe silovanje u ime potomstva. Ako razumemo da je ponižavanje sa gubitkom kontrole jedna od definicija silovanja, onda nema sumnje da su porođajne sale mesta masovnog silovanja.
Kako se ženama i devojčicama od najranijih dana sistematično patologizuje telo i sve što se unutar njega odvija, rađanje u normalizovanoj traumi je logičan ishod. Devojčice i mlade žene s invaliditetom ne samo da su izložene patologizaciji tela, nego potpunom zanemarivanju svih ženskih aspekata postojanja, zbog ukorenjenog uverenja da žena s invaliditetom nema pravo da bude žena. Ako se usudi da bude, plaća višestruku cenu.
– Rekla sam doktorki da nisam kao druge žene, da su mi mišići atrofirani i da svako prodiranje tom sondom, kada mi je radila ultrazvuk, doživljavam 10 puta bolnije nego druge žene, jer imam hipersenzibilitet. Ona to uopšte nije razumela i ponašala se kao da prvi put čuje da je to moguće ili kao da to uopšte nije važno.
Medicinski sistem ne sluša žene, niti poštuje individualnost njihovih tela. Svaka smislena komunikacija između lekara i žene u najboljem slučaju je stvar srećne slučajnosti. Žene koje su izložene komunikacionim barijerama (gluve žene, neverbalne žene, žene s razvojnim invaliditetima) ostaju uskraćene za svaku vrstu komunikacije i neprestano su pod rizikom od medicinskih intervencija bez informisanog pristanka. Zdravstvene usluge sprovode se nad njima, umesto za njih.
– Onda su me kompletno operisali. Nikakvu informaciju nisam dobila. Dom zdravlja nije angažovao tumača za znakovni jezik. Pitala sam doktora, rekla sam da ne mogu da komuniciram. – Kako da ti objasnim, dugačko je. Zdrava si, idi kući – samo to su mi rekli. Ništa mi nije bilo jasno. Ni dan-danas mi nije jasno.
– Kada sam dobila prvu ćerku, ušivali su me. Čim sam se zakašljala, ponovo je puklo, jer konac nije dobro ušiven. Dve nedelje sam ležala u bolnici. Nisu mi objasnili zašto, ni šta, ni kako. Nula informacija sam dobila.
– Doktor mi je rekao da više ne mogu da rodim, a posle kaže: – Šalim se. – Mi smo se – kaže – samo šalili.
Neprimerene i uvredljive šale, izlaganje strahu, nemarnost, rutinske greške, namerno izazivanje bola, pretnje, izrugivanja, osude, negiranje kredibiliteta i svih kompetencija, invazivne intervencije bez pristanka ili uz iznuđeni pristanak, nemogućnost izbora, degradiranje, tretiranje trudnoće kao bolesti, tretiranje ženstvenosti kao poremećaja, oduzimanje autonimije tela, sakaćenje tela.
Žensko genitalno mučenje i sakaćenje tela nije realnost žena takozvanih primitivnih zajednica koje opstaju u zabačenim delovima sveta, nego još jedan oblik akušerskog nasilja u modernim društvima, maskiran brigom za žensko zdravlje i rezultat sveopštog nerazumevanja i degradacije ženskog principa. Moderna medicina počiva na uverenju da je ženski reproduktivni sistem centar rizika i žarište razboljevanja, da je žena žrtva sopstvene biologije, prvenstveno materice, koja treba da bude pod neprekidnim nadzorom, ne bi li se žena blagovremeno zalečila od njenog pogubnog dejstva.
– Više puta sam išla u Betaniju zbog obilnih krvarenja koje nisu znali kako da zaustave i njihov stav je bio: – Šta će mi materica, kad sam već rodila decu, a ionako sedim u kolicima. Najbolje da mi to odmah izvadimo! Volela sam svoju matericu i jako sam se teško odvojila od nje.
Žene s invaliditetom su pod višestrukim rizikom od internalizacije patrijarhalnih podvala, jer one nastoje da pridobiju privilegije koje su drugim ženama podrazumevane. A te privilegije često nisu privilegije, nego veštački konstrukti o tome šta znači biti žena: pristati na bol kao na neminovnost, funkcionisati kao da menstruacija ne postoji, delegirati reproduktivnu moć medicinskom sistemu, podrediti se, prećutati silovanje na porođaju, amputirati matericu. Neprekidno pred izazovom da se dokazuju i potvrđuju kao žene, žene s invaliditetom nekritički usvajaju društvene norme kojima su podvrgnute žene opšte populacije, propuštajući da uvide kako taj model postojanja nije skrojen po ženskom merilu. Ravnopravnost žena s invaliditetom sa drugim ženama daleko je od suštinske ravnopravnosti.
Šta žene sa i bez invaliditeta žele?
– Ceo sistem izgrađen je tako da ne brine uopšte o ženskom zdravlju, ne samo kad su u pitanju žene sa invaliditetom, nego generalno. Ako jednom godišnje odeš na ginekološki pregled, onda si dobra žena, super poslušna, možeš da živiš mirne savesti. A niko ne priča o psihičkom, mentalnom i emotivnom stanju žene i svemu onome što suštinski određuje naše zdravlje i postojanje.