Kada se 2014. pojavio, film Džon Vik je u priličnoj meri osvežio žanr akcionog filma, barem u okvirima zapadnog sveta (Azija je, ipak, jedna sasvim druga priča.) Premisa je bila jednostavna, naslovnog junaka, plaćenog ubicu koji se povukao iz posla i oženio, napadnu ruski mafijaši novog kova, ubiju mu psa i ukradu auto, pa on krene putem osvete. Sa dodatkom da on nije bio obični plaćeni ubica uličnog nivoa, već najbolji od najboljih, sa kontaktima u stručnoj organizaciji koja je konspirativna i uređena kao kakvo tajno društvo.
To sve je rezultiralo nasilnim, ali zato izuzetno stilizovanim i upadljivo dizajniranim akcionim filmom koji je u žanr uneo elemente modernog, neonskog film-noara i uspostavio svoj jezik, filmski i verbalni u vidu kodova. Glumac u glavnoj ulozi Kianu Rivs je ponovo oživeo svoju karijeru, barem njen akcioni deo (za zahtevnije dramske uloge ionako u principu nije bio pravi izbor), a brojni poznati glumci (Vilem Defo, Mihael Nikvist i drugi) ostvarili su koloritne epizode.
„Džon Vik 3” možete da gledate u mts video klubu
KASKADERI U ULOZI REDITELJA
Zanimljivo, film su režirali dvojica bivših koordinatora kaskadera sa kojima je Rivs sarađivao na svom najvećem filmskom hitu, Matriks trilogiji, Čed Stahelski i Dejvid Lajč, film su potpuno podredili Rivsu i njegovoj sposobnosti da mlati, kolje i upucava negativce (njih 120 za 100 minuta filma), i u potpunosti su pogodili u metu. Film je bio hit i kod kritike i kod publike.
Usledio je nastavak, drugo poglavlje u ovoj stripovski intoniranoj sagi, ali on je, kao kompromisno rešenje između samostalnog filma i građenja franšize sa pričom širom od onoga što je dominantni zaplet filma, ostao negde na sredini, kao korektan i relativno zabavan film koji inovativnost prvog dela nije podigao na novi nivo. Stahelski je ostao sam u rediteljskoj fotelji, a Lajč je u međuvremenu radio na filmu Atomic Blonde, još jednoj upadljivo dizajniranoj akcijadi koja se može svesti na žensku i „period piece“ varijaciju na temu Džona Vika.
Sa trećim delom podnaslovljenim Parabellum je sve jasno: imamo franšizu koja će trajati neodređeno i u sve sledeće nastavke unositi novine u kosmologiju zadatog „džon-vikovskog“ sveta i uvoditi nove i nove likove sa kojima je naslovni junak u nekakvom odnosu pre nego što će produbljivati veze sa starim, nasleđenim iz prethodnih delova. Razlog je jasan: Vikovi pomagači će možda preživeti, a oni koji mu stanu na put – neće.
KADA KIANU NAIĐE NA BOBIJA MARJANOVIĆA
I dalje imamo akciju od koje zastaje dah, premda Stahelski svoje glavne adute u smislu tučnjava troši na početku, recimo u biblioteci gde se na kreativan način demonstrira kako debela knjiga ruskih bajki može poslužiti kao ubojito oružje (ne, nije reč samo o tipičnom mlaćenju), a za ulogu negativca je tu, zanimljivo, angažovan srpski košarkaš Boban Marjanović. Druga vrhunska akciona scena nam, pak, otkriva kako konje koristiti kao rekvizitu. Svojih pet minuta slave će imati, nešto kasnije, i dva psa koja, čini se, znaju tajne vojne taktike. Biće tu i jurnjave motorima i mačevanja katanama i još svačega čemu je Kianu Rivs kao akcioni glumac dorastao, a isto važi i za tehničku ekipu, posebno direktora fotografije Dena Laustsena čiji su instikti po pitanju kontrole pokreta kamere vrlo istančani.
Sa druge strane, šira priča od one da je Vikova glava ucenjena jer je prekršio pravila, pa mora da beži ili da se iskupi, ide više u širinu nego u dubinu, pa tako upoznajemo „administraciju“, upadljivo analognu, sa fiksnim telefonima, fasciklama, pečatima, pisaćim mašinama i „amigama“, nadležna „sudska“ tela, upravu za „visokim stolom“ i one koji su iznad njega. Upoznajemo i Džonove prijatelje koji mu duguju uslugu, ali i istinski verne saveznike. I to je dovoljno da nas drži zaintrigiranima da film pogledamo do kraja, iako je jasno da se pričom ispunjavaju pauze između elaboriranih, ponekad predugih akcionih sekvenci i da bi film bio bolji da je kakvih 20-ak minuta kraći. U svakom slučaju Džon Vik franšiza (četvrti nastavak je najavljen odmah pošto je treći deo na bioskopskim blagajnama prebacio brojke prethodnika) je jedna od onih koje valja pratiti i koja još nije otišla u smeru preteranog zapetljavanja i ponavljanja kao mnoge druge.